Misija

Prevashodna svrha osnivanja Fondacije Moj Balkan jeste podrška i ohrabrivanje ljudi da grade bolje, pravednije i otvoreno demokratsko društvo na Balkanu i u jugoistočnoj Evropi, putem umetnosti, kulture i obrazovanja. Fondacija Moj Balkan ima složenu, višestruku misiju: da razvija i finansira projekte, programe i aktivnosti u regionu; da podiže društvenu svest; da gradi odnose i saveze s pojedincima i udruženjima, kao i da podržava društva koja teže pravdi i jednakosti. Sve to u sklopu zalaganja za slobodu izražavanja, otvorenost društva, umetničku izuzetnost i napredak kroz obrazovanje.


Umetnost, kultura i obrazovanje čine stubove svakog demokratskog društva i igraju jednu od glavnih uloga u ljudskom razvoju. Poduhvati na području umetnosti, kulture i obrazovanja pomažu otvaranje bezbednih prostora za slobodno izražavanje, razmenu i međusobno razumevanje i doprinose jednakosti u društvu, zajedništvu, novìnama i promenama. Kao stubovi demokratskog društva, oni mogu biti i snažna osnova za suočavanje s ključnim društvenim izazovima današnjice, zahvaljujući svojoj sposobnosti da izazovu snažne spoznajne i emotivne reakcije i pomažu sprečavanje i rešavanje sukoba.


Kultura i umetnost zaista mogu dovesti do preobražaja, mogu da podstaknu nadu i maštu i izvedu ljude na put otkrića i promene. Umetnički rad visokog kvaliteta može da poveže ljude na neočekivan način, stvarajući bezbedne prostore u kojima pojedinci mogu da budu verni sebi, s verom u pozitivnu budućnost, posebno u vreme kriza i sukoba, kao i nakon sukoba. Fondacija Moj Balkan koristiće različite kanale i inovativne sisteme za podsticanje i širenje čovekoljublja i dobrotvornog rada, prepoznavanjem, usklađivanjem i pojednostavljivanjem procesa dobročinstva, gradeći pouzdanu infrastrukturu koja će omogućiti raspodelu sredstava tamo gde postoji potreba ili kriza.

Upravni odbor Fondacije Moj Balkan

  1. Beka Vučo

    Osnivačica i predsednica


    Rođena i odrasla u Beogradu, Jugoslavija, Beka je posvetila život kulturi, demokratiji, ljudskim pravima i razumevanju među narodima. Po završetku studija na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu kao i na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, Beka je petnaest godina radila kao operativni direktor i producent prestižnog beogradskog avangardnog pozorišta „Atelje 212“ i festivala BITEF. Kao dobitnica Fulbrajtove (Fulbright) stipendije (1979–81), Beka je na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu (UCLA) završila i master studije upravljanja (menadžmenta) u oblasti izvođačkih umetnosti.


    Po preseljenju u SAD 1987. godine, sarađuje s raznim regionalnim i off-Broadway organizacijama u oblasti izvođačkih umetnosti koje su blisko radile sa istočnom Evropom i Rusijom, uključujući i Theatre International Exchange Service (TIES, „Služba međunarodne pozorišne saradnje“), koju je tada podržavao Fond za otvoreno društvo.


    U vreme kada je Džordž Soros (George Soros) otvarao svoje fondacije po istočnoj Evropi, 1991. godine, Beka je počela da radi za Fondacije za otvoreno društvo na mestu regionalne direktorke, gde je radila na osnivanju fondacijâ na zapadnom Balkanu. U Fondacijama za otvoreno društvo provela je tri decenije. Njen rad u Fondacijama uglavnom se ticao demokratizacije, kulture, jednakosti i ljudskih prava.

    Beka je vešta i sa foto-aparatom i njeni radovi objavljivani su u časopisima i knjigama i izlagani na samostalnim i grupnim izložbama u Njujorku, Vašingtonu i Evropi. Zanimanje za fotografiju nasledila je od oca, Nikole Vuča, koji se fotografijom bavio u sklopu stvaralaštva nadrealističkog pokreta u Parizu dvadesetih godina prošlog veka. Zbirka Bekinih fotografija pod naslovom Moj Balkan, koja i dalje raste, donosi njeno lično viđenje burne povesi regiona od 1991. godine.


    Beka sada predsedava odborom Orkestra bez granica (No Borders Orchestra), simfonijskog orkestra sa sedištem u Berlinu i Beogradu koji okuplja muzičare iz svih zemalja bivše Jugoslavije, sa zadatkom širenja prijateljstva, mira i pomirenja putem muzike.


    Beka je 2020. godine u Njujorku osnovala neprofitnu organizaciju My Balkans Inc. kojom predsedava, radi unapređivanja i pomaganja različitih aktivnosti na polju kulture, umetnosti i obrazovanja koje vode udruženja i pojedinci u jugoistočnoj Evropi i na Balkanu, u borbi za slobodu izražavanja, otvorenost društva, umetničku izuzetnost, obrazovni napredak i izgradnju društava koja će unapređivati pravdu i jednakost.

  2. Edin Rudić

    Direktor i sekretar


    Edin Rudić je izvršni kreativni direktor poznate firme za dizajn enterijera MKDA New York. Za MKDA radi od 2006. godine i od tada učestvuje u kreativnom vođenju ove kompanije od nacionalnog značaja. Radeći na velikim korporativnim projektima za klijente kao što su Snapchat, Kind, Friedman LLP i Cambridge University Press, Edin je odigrao ključnu ulogu u prerastanju MKDA u jednu od vodećih američkih firmi u oblasti dizajna, sa istaknutim mestom na listi Interior Design 100 Giants („100 velikana dizajna enterijera“).


    Na svom položaju u firmi učestvovao je u repozicioniranju nekih od najistaknutijih poslovnih prostora u Njujorku, radeći s vodećim vlasnicima nekretnina kao što su Vornado Realty Trust, Boston Properties, Equity Office, Normandy Real Estate Partners, Silverstein Properties i Thor Equities.


    Edin je rođen i odrastao u Sarajevu, u Bosni i Hercegovini. Nazivano i „evropskim Jerusalimom“, Sarajevo je mesto susreta istoka i zapada, mesto na kojem su jevrejska, katolička, pravoslavna i muslimanska vera vekovima zajedno obitavale u skladu i blagostanju, mesto gde su carstva, od Rimskog do Osmanlijskog i Austrougarskog, ostavila dubok i bogat kulturni pečat.


    U Bosni i Hercegovini je 1992. godine izbio rat i Sarajevo se našlo pod vojnom opsadom. Okružen strahotama življenja u zapaljenom gradu, Edin se upisao na sarajevsku Akademiju likovnih umetnosti. Februara 1994, uz pomoć američkih novinara Džona Falka (John Falk) i Sebastijana Džungera (Sebastian Junger), uspeo je da se skloni iz grada pod opsadom i doselio se u Bolonju (Italija), kao izbeglica. Prva izložba njegovih radova, pod naslovom „Na ivici“, pripređena je u prostoru Libreria Feltrinelli International.


    Kasnije te godine, preselio se u Njujork, gde se upisao na Školu vizuelnih umetnosti (The School of Visual Arts), u kojoj je završio osnovne studije likovnih umetnosti. Tokom studija, Edin je volontirao pri Komitetu pravnika za ljudska prava (Lawyers’ Committee for Human Rights), gde je blisko sarađivao s njegovom glasnogovornicom, glumicom Sigurni Viver (Sigourney Weaver), na zagovaranju povećanja maksimalnog trajanja političkog azila sa godinu dana. O tom pitanju je 1997. godine svedočio i pred Senatom Sjedinjenih Država.


    Edin je 2002. godine završio master studije dizajna enterijera na Institutu Prat (Pratt Institute). Pošto je jedno vreme radio za Džefrija Bilgubera (Jeffrey Billguber), jednog od najtraženijih dizajnera stambenog prostora u Njujorku, unajmljen je kao dizajner i umetnički direktor pri dve televizijske emisije o uređenju stana, Katie Brown i Surprise by Design na kanalima A&E i Discovery. Od 2003. godine, središte Edinove pažnje seli se na enterijer velikih korporativnih prostora. Njegovi radovi na području dizajna enterijera više puta su prepoznati u vodećim časopisima, uključujući Interior Design, The New York Times i The Wall Street Journal.


    Odan svojoj strasti prema likovnoj umetnosti, Edin i dalje izlaže svoje slike i skulpture.

  3. Peter Matjašič

    Direktor i blagajnik


    Peter Matjašič je Izvršni direktor kooperative Investigate Europe („Istraživanje Evrope“), mreže koja okuplja iskusne novinare iz jedanaest evropskih zemalja u prekograničnoj saradnji radi prevazilaženja nacionalnih pristrasnosti, a u cilju povećanja vidljivosti i odgovornosti transnacionalnih struktura i aktérâ u pitanjima od pan-evropskog značaja. Peterova uloga je da pomaže u vođenju tima, njegovom razvoju i dopiranju do šire publike, povećavanju njegovog upliva u zajednici, predstavljanju IE u saradnji s drugim akterima i održavanju njegovih aktivnosti i finansija.


    Rođen je za vreme onoga što se tada zvalo Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija u najstarijem gradu Slovenije, Ptuju, koji su podigli Rimljani, na tromeđi germanskog, slovenskog i latinskog sveta. Ovakva sredina oblikovala je Peterov pogled na svet, a bogata istorija, raznolikost jezika i dijalekata, kao i složena politika ovog posebnog dela sveta oduvek su ga opčinjavale. To ga je i navelo da studira međunarodne odnose na Univerzitetu u Ljubljani, nadahnulo da nauči osam stranih jezika, kao i da se aktivno uključi u rad organizacija građanskog društva, od kulturnog do omladinskog političkog sektora.


    Pre nego što se priključio saradničkoj mreži IE, Peter je proveo više od osam godina pri Inicijativi za otvoreno društvo Evrope (Open Society Initiative for Europe), gde se najviše bavio dodelom donacija kao oruđa za postizanje promena. Najveće uspehe postigao je radom na podršci eko- sistema aktérâ za unapređenje pravâ uzbunjivačâ u Evropi. Povrh toga, Peter već 12 godina radi na području omladinskog organizovanja, počevši od Mladih evropskih federalista (Young European Federalists) do mesta predsednika Evropskog omladinskog foruma (European Youth Forum, 2011–2014), gde se zalagao za prava mladih ljudi i njihovih organizacija.


    Poslednjih godina posvećuje svoje slobodno vreme igranju tenisa i sa-organizovanju međunarodnih prijateljskih LGBTI+ teniskih turnira s ciljem unapređivanja različitosti i inkluzije putem sporta, kako na Balkanu, tako i u Barseloni. Pored tenisa i jezikâ, njegove najveće strasti su Evropa, ljudska prava, rodna pravda, kao i kuvanje i uživanje u kvalitetnoj hrani.

  4. Bojana Cvejić

    Direktorka


    Bojana Cvejić (Beograd, 1975) je teoretičarka izvedbe koja prevashodno radi na području plesa i filozofije. Po završetku osnovnih i master studija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, Bojana je dvadesete godine provela radeći u dva smera. Postavila je pet produkcija iz domena muzičkog pozorišta po alternativnim prostorima u Beogradu, od bioskopa „Rex“ (1996), preko Glukove (Christoph Willibald Gluck) opere Orfej i Euridika (Orfeo ed Erudice) na festivalu BEMUS (1995) u Muzeju istorije Jugoslavije, do Mocartove (Wolfgang Amadeus Mozart) opere Don Đovani (Don Giovanni) s međunarodnom pevačkom podelom i Beogradskom filharmonijom pod upravom Premila Petrovića, na BITEF-u 2008. godine u velikom i za tu svrhu posebno osmišljenom prostoru (na Beogradskom sajmu). Od 2001. do 2017. godine bila je, kao jedan od osnivača, članica beogradskog uredničkog kolektiva TkH (Teorija koja hoda), uključujući i časopis TkH Walking Theory Journal for Performing Arts Theory, koji je uređivala u više izdanja. Kao članica TkH i samostalno, učestvovala je u brojnim regionalnim saradnjama s partnerskim udruženjima sa nezavisne scene Zagreba i Ljubljane, kao što su Maska, Frakcija i BADco.


    Sa Anom Vujanović i Martom Popivodom, Bojana je od 2010. do 2012. godine radila na naučnom istraživanju pod nazivom „Izvedba i javno“ pri centru Les Laboratoires d’Aubervilliers u Parizu, iz čega je proistekla knjiga Public Sphere by Performance („Javna sfera kroz izvedbu“, zajedno s A. Vujanović, Berlin, bbooks, 2012). Trenutno radi na knjizi pod naslovom Toward a Transindividual Self („Ka transindividualnom sopstvu“), ponovo u saradnji s A. Vujanović (Berlin, Archive books).


    Od 2000. do 2003. godine, živela je i radila u Beogradu i Briselu, gde je pisala za eksperimetalno pozorište i učestvovala u izvedbama s holandskim rediteljem Janom Ritsemom (Jan Ritsema), u produkciji briselskog pozorišta Kaaitheater. Sa izvedbom TODAYulysses (2001) i konstrukcijom pod naslovom Pipelines (2002) Cvejić i Ritsema su obišli mnoge gradove Evrope (od Portugala do Norveške, od Nemačke do Hrvatske itd.) i nastupili na nekim od najvažnijih festivala, poput Wiener Festwochen. Od 2001, Bojana predaje na školi savremenog plesa P.A.R.T.S. An Tereze De Kersmaker (Anne Teresa De Keersmaeker), s kojom je objavila knjigu s DVD-om pod naslovom A Choreographer’s Score („Partitura koreografa“, Brisel, Mercator 2011–2013).


    Bojana je 2013. godine bila jedna od kustoskinja izložbe Danse-Guerre u Muzeju plesa u Renu (Musée de la danse, Rennes). Dva njena videa, „… in a non-wimpy way“ („...na ne-šonjav način“ sa Stivom Pekstonom / Steve Paxton) i „Yvonne Rainer’s WAR“ („RAT Ivon Rejner“), prikazali su Muzeja plesa u Renu, galerija Culturgest u Lisabonu i centar RedCat u Los Anđelesu. Za galeriju Tate Modern u Londonu 2014. godine osmislila je koreografski program predavanja pod naslovom Spatial Confessions.


    Po završetku doktorskih studija pri Centru za istraživanja moderne evropske filozofije (Centre for Research in Modern European Philosophy, London, 2013), objavila je knjigu pod naslovom Choreographing Problems („Koreografisanje problema“, Palgrave, 2015). Od 2017. godine radi kao profesor plesa i teorije plesa na Nacionalnoj akademiji umetnosti u Oslu (KhiO) i živi između Brisela i Osla.

  5. Uliks Fehmiu

    Direktor


    Uliks Fehmiu je studirao na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Glumio je u mnogim pozorišnim predstavama u Beogradu i Njujorku, kao i u brojnim filmovima. Jedan je od osnivača produkcijske kuće West End Productions, koja radi na području filma, pozorišta i TV produkcije u Evropi.


    Fehmiu je odigrao glavnu ulogu u filmu Miroslava Terzića Ustanička ulica, za koju je na XVIII filmskom festivalu u Sarajevu dobio nagradu „Srce Sarajeva“ u kategoriji najboljeg glumca.


    Za film Ines Tanović Naša svakodnevna priča dobio je nagradu u kategoriji najbolje muške uloge na Međunarodnom filmskom festivalu u Vilnjusu (Litvanija).


    Među njegovim najnovijim projektima nalazi se i Uspjeh, prva originalna serija u produkciji HBO-a u jadranskom regionu, u režiji oskarovca Danisa Tanovića.


    Takođe, Fehmiu je producirao više filmova koji su pobrali pohvale kritičara: Beli, beli svet Olega Novkovića, koji je 2010. premijerno prikazan u okviru zvaničnog takmičarskog programa Filmskog festivala u Lokarnu i Šavove, film Miroslava Terzića koji je 2019. godine premijerno prikazan na Berlinalu u okviru selekcije „Panorama“.


    Trenutno živi u Njujorku.

Naš Tim

  1. Julijana Vučo

    Upraviteljica


    Julijana Vučo, italijanistkinja, profesorka univerziteta. Autorka je brojnih naučnih i stručnih radova i monografija iz primenjene i obrazovne lingvistike. Jedna je od utemeljivačica institucionalizovane nastave italijanskog jezika u Srbiji i Crnoj Gori. Ekspertkinja je Ministarstva prosvete i nauke Srbije za pitanja stranih jezika, autorka dvojezične nastave u Srbiji. Bila je članica Prosvetnog saveta Republike Srbije u dva saziva. Članica je Odbora za obrazovanje Srpske akademije nauka i umetnosti, domaćih i međunarodnih naučnih asocijacija. Gostujuća profesorka na univerzitetima u svetu, posebno u Italiji i regionu. Učestvovala u brojnim nacionalnim i međunarodnim naučnim projektima. Aktivna je kao književna prevoditeljka.


    Rođena je i formirala se u Beogradu sa čijim se tradicionalnim internacionalnim duhom metropole identifikuje. Italiju doživljava kao svoj prošireni kulturni prostor. Voli da čita, sluša operu, gleda veslanje, pešači i da se druži sa decom i unucima. p>

  2. Tanja Djordjevic

    Menadžer za grantove i administraciju


    Od 2013 godine Tanja radi u Inicijativi za Evropu Fonda za otvoreno drustvo (Open Society Initiative for Europe), koja je deo Fonda za otvoreno društvo (Open Society Foundations).


    Bavi se širokim spektrom administrativo finansijskih poslova: finansijskim transakcijama, pripremanjem i praćenjem budžeta, administracijom grantova, pripremanjem ugovora i organizacijom događaja; usko sarađuje sa drugim kancelarijama širom mreže i učestvuje u postavljanju i primeni globalnih procedura.


    Rođena je i odrasla u Beogradu, gradu koji jako voli. Nakon diplomiraja na Filološkom fakultetu u Beogradu, živela je neko vreme u Madridu, zatim ponovo u Beogradu, da bi se 2011. preselila u Barselonu gde danas živi i radi.


    Tanja ima više od osamnaest godina radnog iskustva u međunarodnim kompanijama i organizacijama. Svoja prva radna iskustva u ovoj oblasti stekla je u Ujedinjenim Nacijama kao asistent na programu, zadužena za administraciju grantova i celokupnu administrativnu podršku.


    Osim srpskog kao maternjeg, tečno govori španski, engleski i katalonski jezik.


    U slobodno vreme voli da šeta svog psa Luija i istražuje obližnje plaže.

  3. Žarko Cvejić

    Prevodilac


    Žarko Cvejić je muzikolog, redovni profesor i prodekan za međunarodnu saradnju na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu, gde predaje predmete na osnovnim, master i doktorskim studijama iz istorije evropske i američke klasične i popularne muzike, kulture i medija. Diplomirao je na Univerzitetu u Oksfordu (University of Oxford, UK, 2004), a doktorirao na Univerzitetu Kornel (Cornell University, 2011) u SAD. Pored doktorske disertacije, do sada je objavio jednu naučnu monografiju na srpskom i engleskom jeziku, dva naučna zbornika na engleskom, kao i više naučnih radova.


    Pored akademskog rada, aktivno se bavi i prevođenjem stručne literature sa srpskohrvatskog na engleski i obratno, u oblasti muzikologije, teorije umetnosti i izvedbe i drugim srodnim oblastima humanistike, sarađujući s časopisima kao što su New Sound: International Journal of Music i ustanovama pooput Međunarodne tribine kompozitora i dr.

Priča O „Mom Balkanu“

Moj imaginarni Balkan

Razgovor s Bekom Vučo vodila Aleksandra Jovićević

Tokom poslednjih trideset godina, Balkan je proživeo jedno nesrećno razdoblje u svojoj povesti. Pojam „Balkana“ mnogi često koriste u nepovoljnom smislu, a drugi žustro poriču svoju pripadnost regionu. Kako misliš da će tvoja organizacija Moj Balkan doprineti uspostavljanju zajedničkog balkanskog identiteta, uprkos tragičnim događajima koji su izazvali niz centrifugalnih procesa, atomizujući Balkan i stvarajući anti- balkanska negativna osećanja?


Cilj dobrotvorne organizacije Moj Balkan jeste da vrši povoljan uticaj u regionu. Istina je da su poslednjih trideset godina, kao i zlodela kojima je region bio izložen, donela pojmu „Balkana“ veoma nepovoljnu konotaciju. Međutim, nije to prvi put u njegovoj povesti. U rečnicima se pojam „balkanizacije“ određuje kao podela višenacionalnih država u manje, etnički homogene države.


Isti pojam se takođe koristi za razne vrste etničkih sukoba unutar multietničkih država. Reč „balkanizacija“ vuče korene iz Prvog svetskog rata i ušla je u širu upotrebu nakon njega, u kontekstu etničkog i političkog usitnjavanja koje je usledilo po raspadu Osmanlijskog Carstva, naročito na Balkanu, ali i u drugim delovima sveta.


Pozvala bih se na jednu od najboljih knjiga koje su napisane o Balkanu – Imagining the Balkans (Oxford University Press, 1997) / srpski prevod: Imaginarni Balkan (Biblioteka XX vek i Čigoja štampa, 1999). To je studija i kritička analiza poimanja Balkana i trebalo bi da bude obavezna lektira za svakoga ko hoće da razume Balkan, njegovu povest i poreklo. Najveće dostignuće te knjige leži u izuzetnom kvalitetu istoriografskog rada koji stoji iza nje, kao i u njenom sjajnom stilu i intelektualnoj preciznosti. Ona predstavlja jedan vrlo radikalan istorijski zahvat, zato što pruža izuzetan uvid u Balkan i nastoji da dekonstruiše jednu tendenciju u nastajanju, koja vodi ka novoj polarizaciji po završetku Hladnog rata i rušenju poredaka državnog socijalizma u Evropi (istočnoj i zapadnoj). Ratovi u bivšoj Jugoslaviji, kako Todorova ističe, dodatno su zaoštrili to novo intelektualno viđenje. Tokom devedesetih, Balkan se sve više poimao i konstruisao kao „drugo“ unutar Evrope. Ključni argument Todorove bio je da ta „zamisao“ nije nova – naprotiv. Evo jednog navoda koji je meni veoma važan: „Balkan se često koristio kao odlagalište nepoželjnih odlika na čijim temeljima je građena auto-idealizovana slika ’Evropljanina’“. Ja se sa time potpuno slažem.


Ja ne vidim Moj Balkan kao mesto gde bi trebalo da se stvara nekakav zajednički balkanski identitet, već pre kao put za približavanje Balkana (njegovih brojnih predstavnika u kulturi i umetnosti) suštinskim evropskim vrednostima, kao što su sloboda, poštovanje drugih, tolerancija, solidarnost, intelektualna radoznalost, da pomenem samo neke.


Kako će tvoj rad, kao i misija tvoje organizacije, doprineti većem prihvatanju Balkana u svetu, budući da se ovaj region već veoma dugo poistovećuje s ratovima i pustošenjem, a manje sa svojom jedinstvenom, bogatom kulturom koja živi uprkos destruktivnosti koju potpaljuju spoljni činioci a unutrašnja suparništva je podstiču?


U opštim crtama, misija Fondacije Moj Balkan nije da doprinese „većem prihvatanju Balkana u svetu“ – to bi bio ogroman zadatak, koji verovatno ne bi bilo lako ispuniti. Naša nastojanja su skromnija. Misija koju smo skicirali članovi upravnog odbora „Mog Balkana“ i ja jeste konkretno da pronalazimo te veoma sadržajne džepove kulturnih aktivnosti na Balkanu – a ja znam da ih ima mnogo– i da im pomažemo da se razvijaju, rastu, evoluiraju, sazrevaju i šire, da ih osvetljavamo i omogućavamo im da napreduju i uspevaju, u nadi da će njihov značaj i uticaj ostaviti traga na društvima iz kojih dolaze.


Kako bi misija tvoje organizacije mogla da doprinese brisanju granica i méđâ između ljudi i naroda? Šta će biti zajednički imenitelj koji bi mogao da okupi ljude i narode regiona u jednom produktivnom dijalogu?


To svakako nije lak zadatak i mi smo svesni činjenice da to o čemu govoriš nikada neće moći u potpunosti da se ostvari – ali to ne znači da treba da odustanemo! Oni koji bolje poznaju region i koji su u njemu aktivni znaju da je mnogo toga već urađeno. Već smo svedoci brojnih regionalnih inicijativa koje pravazilaze granice: to su umetničke razmene, pokretljivost kulturnih radnika, saradnja koja dovodi do uspešnih i istaknutih, može se reći, revolucionarnih događaja. Neki dobri primeri mogle bi da budu aktivnosti organizacije „Ćendra multimedije“ (Qendra Multimedia) iz Prištine (Kosovo), „Akcije“ i „Crvene“ iz Sarajeva i „Abraševića“ iz Mostara (Bosna i Hercegovina), „Krokodila“ i Centra za kulturnu dekontaminaciju iz Beograda (Srbija), aktivizam organizacija „Mama“ i „Clubtura“ iz Zagreba (Hrvatska), kontinuirani rad „Lokomotive“, „Kino Kulture“ u Skoplju (Severna Makedonija), da navedem samo nekolicinu, kao i impresivne inicijative Evropske kulturne fondacije na Balkanu (European Cultural Foundation in the Balkans) sa sedištem u Amsterdamu, kao što su „Kultura Nova“ ili inicijativa „Tandem“ koja je u toku, kao i najnovija inicijativa izazvana kovidom, Evropski fond kulture solidarnosti (European Culture of Solidarity Fund). U Sarajevu oktobra 2011, sigurno se sećaš, zajedno s Milenom Dragićević Šešić, nas tri smo upriličile impresivan skup kulturnih radnika iz regiona Balkana – „Suočavanje s prošlošću / Stvaranje budućnosti“. Najvažniji ishod tog okupljanja bilo je stvaranje značajne regionalne kulturne inicijative, „Kooperative“, koja je i dalje prisutna i živi na Balkanu. Moj Balkan je tamo, zajedno sa svima njima – i mnogim drugima – slično opredeljenim udruženjima i pojedincima, koji polaze od pretpostavke da se granice među ljudima i narodima mogu izbrisati, ali bilo bi previše optimistično tražiti da one sasvim nestanu. Jedna stvar na koju ćemo nastojati da se usredsredimo što više jeste pomirenje između različitih delova regiona. To je bio velik kamen spoticanja svih ovih posleratnih godina i tu su napravljeni samo neki sasvim mali koraci, koji jedva da se vide. Pitanje pomirenja i dalje je jedan od najteže dostižnih i najspornijih pojmova kada je reč o obnovi posle sukoba, izgradnji mira i tranzicione pravde. Treba da gradimo na temelju pozitivnih i već učinjenih koraka i da radimo s različitim zajednicama širom Balkana – otvarajući teška pitanja – i koristeći brojne i raznovrsne projekte u oblasti kulture i umetnosti, koji mogu dovesti ne samo do produktivnog dijaloga, nego i do razumevanja prošlosti. Upravo je to ono što vidimo kao suštinu naše misije.


Da li je kultura delotvorno oruđe za pokretanje razumevanja i saradnje, uz prevazilaženje ograničenjâ koja nameću politička isključivost, netrpeljivost i mržnja koje se u regionu neprestano stvaraju od početka 90-ih?


Umetnost i kultura zaista mogu da doprinesu, tako što će zapaliti nadu i maštu i izvesti ljude na put otkrića i promena. Umetnički rad visokog kvaliteta može povezati ljude na neočekivan način, gradeći bezbedne prostore u kojima će pojedinci moći da žive verni sebi, s verom u povoljnu budućnost, posebno u doba sukoba ili nakon sukoba i raznih kriza. Negde sam pročitala da rešavanje problema, kakvi god da su, traži „ansamble a ne soliste“. Namera nam je da Moj Balkan sarađuje s partnerima raznih vrsta, širom regiona, a ako bude prilike, i van njega, uključujući umetnike i delatnike u obrazovanju, vodeće ustanove, udruženja običnih ljudi i darodavce, sve one koji bi doprineli ostvarivanju naše misije itd. Pored toga što je očigledno nestranačka i nepolitička organizacija, Moj Balkan će svoje aktivnosti upravljati ka svima, naročito ka novim i mlađim glasovima, omogućavajući im da pronađu svoje odgovarajuće mesto i okvir za svoj rad.


Da li su te tvoje iskustvo i znanje sakupljeni tokom godina rada na mestu regionalne direktorke za Balkan pri Fondacijama za otvoreno društvo naučili važnim lekcijama kako se zajedničkim poduhvatima mogu prevazići nesporazumi, netrpeljivost i podele? Kako ćeš to životno iskustvo primeniti u ovom novom projektu?


Mnogo sam naučila za tih trideset godina koje sam provela radeći na Balkanu pri Fondacijama za otvoreno društvo. To je svakako bio najznačajniji i najvažniji deo mog profesionalnog života i stvari koje sam tamo naučila nemaju cenu. Imala sam privilegiju da radim s neverovatnim umovima, koji ne samo što su uspostavili Fondaciju, nego su je i vodili i bili duboko posvećeni Balkanu. U isto vreme, na terenu sam neposredno radila s ljudima iz čitavog regiona koji su se svih ovih decenija hrabro borili za ideale otvorenog društva i demokratije, jednakosti i ljudskih prava. Radila sam i s kolegama u Aziji, Africi, širom SAD i Južne Amerike i drugih delova Evrope – učeći i deleći njihova iskustva, nade, loše i dobre trenutke. Prikupila sam dovoljno iskustva za nekoliko knjiga. Zajedno s ljudima koje sam sama odabrala kao upravni odbor „Mog Balkana“, pokušaću da izvučem ono najbolje od našeg znanja i sposobnosti, da nastavim u pravcu demokratizacije, društvenih promena i uključivanja, u odabiru naših partnera, projekata, saradnji, stipendista itd.


Moj Balkan je mala organizacija i mnogo toga treba da se uradi da bi nas svuda prihvatali. Mnogo se oslanjam na veliku mrežu ljudi koje sam upoznala i s kojima sam radila i kojima sam tokom godina naučila da verujem, na mreže koje sam izgradila i čiji sam deo bila. Istovremeno, Moj Balkan treba da izgradi sopstveni identitet i ugled i ja na tome treba mnogo da radim. Nismo mogli teži trenutak da izaberemo za početak ove nove avanture – usred svetske krize, u trenutku kada su ekonomije gotovo uništene. Posebno je razoren svet umetnosti i kulture – od umetnikâ pojedinačno do velikih kulturnih ustanova po svetu. Ali, ja sam optimista, zato što mi se čini da u je u kriznim situacijama – organizacija poput naše najpotrebnija.


Kada sam 1991. počela da putujem širom Balkana, radeći za Fondaciju i slikajući većinu svojih susreta i iskustava za moju foto-dokumentaciju, nisam mogla ni da zamislim da ću, tri decenije kasnije, otvorivši moju zbirku ratnih fotografija Moj Balkan, gde sam počela da dokumentujem šta i koga sam sve videla, da ću i dalje imati tako čvrstu vezu s ovim delom sveta. Ali, zapravo, ljudi iz regiona s kojima sam radila i s kojima sam sve delila svih ovih godina jesu ono što me je držalo u pokretu. Njima su posvećeni zamisao i rad „Mog Balkana“.


Dr Aleksandra Jovićević je redovna profesorka na Odseku za istoriju, antropologiju, religije, umetnost i izvedbu na Univerzitetu „La Sapijenca“ (La Sapienza) u Rimu i gostujuća profesorka na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Dr Jovićević je predsednica Savetodavnog odbora Fondacije „Dragan Klaić“ za izuzetne naučnike koju su osnovale Beka Vučo i Milena Dragićević Šešić.